GOLDBERG I ROZALINDA

„Goldberg i Rozalinda“ je putovanje stramputicama prošlosti!

Sećanje na vreme odrastanja je za mnoge pisce bivao rudnik najiskrenijih literarnih izliva, ali i izvor intelektualnih dilema.
Iako je knjiga pisana u prvom licu, a glavni junak nosi ime autora, „Goldberg i Rozalinda“ nije u pravom smislu autobiografski roman. Pre bi se moglo reći da je ovaj roman pravljenje inventara onih uspomena koje su autora usmerili da izgradi sopstvene moralne i emotivne vrednosti.
Ljupče je vrlo osetljivo dete koje već u najranijem detinjstvu biva izloženo mega-traumama koje su izazvala razaranja i ubijanja tokom Drugog svetskog rata, kao i pogubni, nasilnički voluntarizam jugoslovenske revolucije.
On sâm o tome kaže: „Mojoj generaciji je zapalo da smo živeli u, ni manje-ni-više, nego u PET različitih ’društveno-političkih sistema’!
— Započeli smo živote u jednoj kontroverznoj kraljevini koja nije bila u stanju da nas prosvetli i nauči ko smo to ’mi’!
— Odrastali smo u kontroverznim okolnostima jednog rata u kojem su nas bombardovali i prijatelji i neprijatelji; a mi se međusobno klali da bi potomstvu dokazali koliko smo ’mi’ bolji od ’njih’, iako nismo znali niti ko smo to ’mi’ – niti ko su ’oni’!
— Onda smo to odrastanje nastavili za vreme kontroverzne ’komunističke’ diktarure, gde smo ’mi’ uvek bili u pravu, a da nismo saznali ko smo to ’mi’.
— Stasali smo u vreme kontroverznog sistema koji je ’nama’ omogućio da sami sobom upravljamo; a otišli smo u penzije kada su nas sinovi uveli u kontroverznu demokratiju i objasnili nam da smo sada najzad postali ’mi’ i da više nećemo biti ’oni’!
Eto, najzad siglo vremena da nam valja umirati, a mi još nismo saznali ko smo to ’mi’, niti šta ta reč ’kontroverzno’ znači!“
Inače, roman se dešava u svega par sati, koliko traje partijski sastanak u beogradskom Institutu za međunarodnu politiku i privredu, na kojem će drug Ljuba biti primljen u komunističku partiju. Taj sastanak je povod da se drug Ljuba priseti svega što mu se dešavalo od njegovih najranijih uspomena do tog dana i traži opravdanje za svoj entuzijazam da se priključi političkoj organizaciji koju većina njegovih drugova smatra za stramputicu.
Roman nam prvo dočarava zbunjenost lepo vaspitanog deteta koje ne shvata zašto životni stil njegove porodice, tamo neki, unezvereni nezadovoljnici toliko mrze. „Peroleteri“ mu se ucrtava u svest kao reč koje se treba plašiti, jer ti „proleteri“ prete da mu sruše svet izobilja u kojem odrasta. U isto vreme, u dušu mu se useljava osećanje straha da je đavo, oličen u seksualnom nagonu, mnogo prisutniji u njegovoj duši nego što to „dobri boga“ želi.
Izbijanje rata unosi nove nesporazume u njegove pokušaje da razgraniči dobro od zla. Kako postaje stariji, tako mu i gustina uspomena raste – i to takvih uspomena koje ga još više udaljavaju od smirenosti i ravnoteže koju od života očekuje. U stvari, svet postaje sve manje razumljiv i sve goropadniji. Besomučna nasilja koja ga okružuju, ruše mu i poslednja uporišta nade da će život ikada imati onu sređenost koju mu duša traži.
Nova prijateljstva i novi uzori mu donekle pomažu da pubertetsko doba prebrodi sa manje trauma nego što bi se očekivalo. Druženje sa čuburskim Ciganima i prisluškivanje razgovora koje njegov otac vodi sa novom garniturom prijatelja (i to onih koji su na strani „proletera“), olakšavaju mu da donekle sredi onaj haos koji mu je detinjstvo ostavilo. Čak i seks gubi svoj đavolski pečat i Ljupče, sada već mladić, hrabro uranja u nova iskušenja. Međutim, tek njegov boravak u Londonu i nova iskustva, kako u politici, tako i u seksu uspevaju da se slože u neki privid celine i daju mu smer za dalji život.

OSTRAŠĆIVANJE PROŠLOSTI

Najjača strast je ona koja ljudima daje veru u to da su u pravu i da su bolji od svih drugih. Posle ratnih sukoba koji su usledili kolapsu Jugoslavije, ta strast je postala dominantna komponenta našeg političkog života. Nažalost, nema granica ludosti našoj kada se prihvatimo da dokazujemo da smo u pravu. Strast kojom dokazujemo da smo u pravu rađa i svece i teroriste.
Kao stručnjak za utvrđivanje verodostojnosti poluistina i popaljivih neistina kojima su strane obaveštajne službe pokušavale da frustriraju našu nekadašnju dipolmatiju, autor je pokušao da istu metodologiju primeni i na ocenjivanje raznih verzija naše nacionalne istorije. Knjiga „Ostrašćivanje prošlosti“ je zamišljena kao intervencija kojom će se skinuti grč strasti kojim doživljavamo sopstvenu prošlost.
„Ostrašćivanje prošlosti“ nije istorijska knjiga. To je literarni pokušaj koji ukazuje na razloge zbog kojih se istina frizira i koji na slikovit način objašnjava koji su i čiji su politički ciljevi da se manipuliše prošlošću.
Knjiga je napisana laganim, često duhovitim, pripovedačkim stilom koji je čini intereasantnim i pristupačnim štivom. „Ostrašćivanje Prošlosti“ je namenjena širokoj čitalačkoj publici, onoj publici koja je, ponešena dikcijom „rodoljive“ publicistike, upala u lavirint ostrašćenih zabluda o istorijskim nepravdama.

SUDBINA ZLA

Knjiga „Poreklo, širenje i SUDBINA ZLA“ je intelektualni testament Kodjoa Vangorskog.

U toj knjizi autor pokušava da istraži korene i prirodu zla, uslove za njegovo širenje i naše mogućnosti da barem donekle izbacimo zlo iz naših života.
Osnovni zaključak je da ništa nije ni dobro ni zlo, već da identitet zla leži u našem načinu razmišljanja. Prema tome, zlo može da postoji samo u zajednici onakvih entiteta koji su u stanju da ono što ih ometa u ispunjavanju njihovih želja, kavlifikuju kao ZLO. To mišljenje, spušteno na zemlju, upućuje nas da za sada jedino pripadnici ljudskog roda mogu da identifikuju zlo.
Drugi zaključak je neosporan relativitet zla. Ono što je zlo za nas s ove strane reke, ne mora da bude zlo i za one koji žive s druge strane reke.
Sledeće pitanje oko kojeg se vrti svakolika ljudska borba protiv ZLA može se sumirati u jednoj jedinoj rečenici: „tehnološki napredak koji nije praćen odgovarajućim napretkom u mentalnom sazrevanju čoveka, verovatno da neće uticati na sudbinu zla onako kako bi  smo mi želeli!“
Da bi tu tezu dokazao, Kodjo Vangorski je na 400 stranica svoje knjige pokušao ne samo da prepriča najbitnija dostignuća do kojih je došla naša civilizacija, već i da celokupno naše znanje podvrgne kritici. Kodjo Vangorski o svemu ima svoje „izdvojeno“ mišljenje! Ali, za divno čudo, ima i argumente kojima to svoje mišljenje dokazuje. On sugeriše nove hipoteze za sve ključne oblasti ljudskog mišljenja: od načina funkcionisanja sveukupnog postojanja i suštine multiverzuma, preko evolucije živih bića do društveno-političkih teorije i religijskih verovanja koja su nam do sada određivale sudbinu. Tokom pisanja, Vangorski se trudio da utvrdi verodostojnost raznoraznih priča koje nas milenijumima zbunjuju: od religijskih spinova do „teorija zavere“!
Vangorski podvrgava reviziji, razne verzije nastanka i nestanka sveta; kao i sve ono što znamo o ljudskom rodu koji je svoja neuspešna lutanja u potrazi za srećom nazvao civilizacijom. Svojom knjigom „Sudbina Zla“, Kodjo Vangorski nas je proveo kroz onaj intelektualni lavirint u koji smo oduvek želeli da zaronimo, ali nismo znali s koje strane da uđemo u njega, a da se ne izgubimo. Ta knjiga nam ukazuje kako je čovek postao saučesnik zla.

 Poreklo, širenje i SUDBINA ZLA je ispredena na neuobičajen, ali vrlo atraktivan način – kroz pisma dve hiljade godina mrtvom Teofilu sa kojim se svojevremeno dopisivao i Sveti Pavle.
Ovaj pregled ljudskih zabluda je začinjen raspevanom veselošću, ali i ljutim sarkazmom, koji su karakteristični za pisanja Kodjoa Vangorskog.
Čitanje ove knjige je nešto kao troskok. Prvo – hop (revizija svega onog što smo do sada saznali o kosmogoniji i ulozi nematerijalnog faktora u postojanju prirode); zatim poskok (prepričavanje svih onih batrganja kroz koja je prošlo čovečanstvo u poslednjih šezdesetak hiljada godina); i najzad skok (analiza sadašnjeg stanja u kojem se čovečanstvo nalazi!
Prvi utisak čitaoca kada se prihvati čitanja ove knjige  je neubičajeni, crni humor koji je prisutan u svim pisanjima Kodjoa Vangorskog. Međutim, za razliku od njegovih drugih literarnih dela, humor u „Sudbini Zla“ je neka vrsta samo-odbrane! Taj humor je verovatno posledica onog neprijatnjog osećanja koje su mnogi od nas iskusili kada su postali svesni da se naša gledišta suviše razlikuju od opšte-prihvaćenih mišljenja. To je ono: „Nemojte mi zameriti – znam da sam čudak i da mislim unatraške, ali sve što kažem je NAŽALOST – istina!“
Pisac meša žanrove. Tako „Sudbina Zla“ na mah ima karakteristike naučne fantastike; na mah postaje politički angaživana satira, da bi se na kraju pretvorila u strašno, proročko upozorenje ljudskom rodu da prestane da uništava svoju budućnost! Takvim namernim mešanjem žanrova, pisac strpljivo i uporno gradi skele za jedan celoviti filozofski sistem!

ANĐELČE NENSI

ANĐELČE NENSI je najpoznatiji i najčitaniji roman Kodjoa Vangorskog. (Prevod sa engleskog originala „Angelface Nancy“ uradio je sâm autor.)
Taj roman je prva knjiga opsežne „Afričke Tilogije“, najsveobuhvatnijeg književnog prikaza života u Africi koji se do sada pojavio u svetskoj literaturi! Po objavljivanju u Akri gde je početkom ovog veka izlazio u nastavcima, Anđelče Nensi je postao kultni roman u anglofonskoj Zapadnoj Africi.

To je roman o sazrevanju izuzetno bistre, prelepe i talentovane devojčice koja je prinuđena da se potpuno sama probija kroz život.
Još kao dete Nensi je shvatila da su vera, ljubav i nada svedeni na licemerje, seks i novac. Da bi se odbranila od te grube stvarnosti, Nensi razvija složeni odnos prema istini. Ona filtrira stvarnost i izgrađuje sistem zabluda o samoj sebi. U potrazi za emotivnim osloncem ona su upušta u turbulentnu vezu za 40 godina starijim Britancem, penzionisanim majorom, Manfredom Adamom, ali u isto vreme nalazi ravnotežu u bajkovitoj zaljubljenosti u svog vršnjaka, futbalera Atu.
Kako odrasta, Nensi gura svoj život u sve teža iskušenja. Pošto nije zadovoljna sa te dve, nedovoljno lukrativne „ljubavne“ veze i kako bi „osvojila“ i trećeg ljubavnika, pribegava ritualu crne magije. Taj treći je političar u usponu, prebogati Fredi Ahriman-Secikesa. Izgubljena između stvarnosti i svojih interpretacija stvarnosti, a u pogrešnom uverenju da joj jedino novac može obezbediti lični integritet i sreću, Nensi odlazi za London gde se prostituiše.
Anđelče Nesni bi verovatno svaki drugi pisac opisao kao negativnu ličnost. Međutim, kako ju je predstavio Kodjo Vangorski, ona je mnogo više od običnog prevrtljivog i lažljivog  vrtiguza koju treba svi mi, kojima je građanski moral mio, da osudimo i da se na nju mrštimo. Nema čitaoca koji ne samo da nije mogao da je osudi, već ju je većina čitalaca iskreno zavolela i listom navijala za nju!
Inače, sudbina male, slatke Nensi prevazilazi Afriku. Ono što se dešava sa Nensi, moglo se desti i bilo kojoj drugoj devojčici u svetu.

— Roman opisuje skrivene veze između mešetarenja ljudskim težnjama, trgovine belim robljem i politike.
— Roman obiluje verističkim opisima života u afričkim slamovima gde je autor i sâm živeo punih šest godina – ispod granice siromaštva!
— ANĐELČE NENSI nema premca u svetskoj literaturi u opisivanju korišćenja „crne magije“  za postizanje ciljeva kako u ljubavnom, tako i u političkom životu.
— Ispričana je sa dobrom dozom humora; nekad zajedljivog – nekad razigranog.
— I pored svih užasa koja će Nensi samoj sebi prirediti, nema čitaoca koji se nije u nju zaljubio!

ISPOVEST GOSPOĐICE KOVALSKI

Druga knjiga „Afričke Trilogije“, „ISPOVEST GOSPOĐICE KOVALSKI“ je prevod sa engleskog originala romana „THE KOVALSKI JOURNAL“ napisanog u Akri u vreme kada se, u isto vreme sa građanskim ratovima u nekoliko zemalja Zapadne Afrike, odvijao i krvavi među-etnički sukob u bivšoj Jugoslaviji.
Kodjo Vangorski je kroz toponomastiku lokaliteta u Africi želeo da poistoveti svu besmislenost i sav užas etničko-religijskih sukoba, bilo gde da se dešavaju. Pored međuetničke mržnje, koja je katalizator takvih sukoba, pisac na lukav način predstalja i ulogu velikih sila koje koriste međuetničku netrpeljivost da zadovolje svoje imperijalne interese.
Kroz svoju „ispovest“, junakinja romana, betonirana usedelica gospođica Aleks Kovalski, ambasador SAD u Mildenportu, šokirana ubistvom Predsednika države, ispreda svoja iskustva iz vremena kada je kao agent CIA bila poslata da odabere onu frakciju u zaraćenom Ebonilandu koja će najviše odgovarati interesima američke globalne politike. Aleks je pravdoljubiva, ali i priglupa osoba koja ne shvata suštinu svog zadatka i upada u raznorazne nesuvisle i pogibeljne situacije.
Kroz svoju pripovest, ona meša svoje lične emotivne drame sa političkim finesama što čini roman izuzetno interesantnim i pikantim.
Roman obiluje dramatičnim detaljima kakve je i sam autor doživljavao kada je kao diplomata bio u operaciji spašavanja jugoslovenskih državljana koji su ostali zaglavljeni u borbama za Monroviju (Liberija).
Idilični opisi afričkih predela smenjuju se sa scenama besmislenog ubijanja i nasilja. Monstruozna scena „Ide – miš – po – polici ! Nosi – tikvu – na – guzici ...“ će sigurno ostati kao jedna od najuznemirujući stranica svetske literature! A zbog obilja humorističkih epizoda, roman „Ispovest gospođice Kovalski“ se može okarakterisati kao crna komedija sa pola miliona mrtvih i obavezan priručnik za buduće šefove država!
Najupadljivaja karakteristika tretmana ličnosti u romanima K. Vangorskog je odsustvo klasičnih negativaca. Umesto zlih karaktera, ima samo onih koji ne uspevaju da zadobiju dovoljno simpatija od strane čitalaca.

BUS ZA RAJ

Kako je nastala knjiga BUS ZA RAJ? (Umesto prikaza knjige.)
Šta sam pisac o tome kaže?

U vreme kada sam počeo da pišem „afričku“ literaturu nisam imao nameru da pišem bilo kakvu „trilogiju“, već isključivo dinamične i zabavne romane u kojima bih na duhovit i dramatičan način složio svoja iskustva iz života u Africi. Zato su „špijunski“ roman, „ISPOVEST GOSPOĐICE KOVALSKI“ i „ljubavni“ roman, „ANĐELČE NENSI“ dve, potpuno zasebne literarne celine, kojima je jedini zajednički imenitelj lokalitet u kojem se dešavaju. (Naime, da ne bih bio suviše očigledan i grub u svojoj kritici aberativnih pojava u životu Ganaca, izmislio sam grad Mildenport i celu državu Eboniland u koju sam smestio ono što sam doživljavao tokom mog dvadest-šestogodišnjeg života u Gani.)
Međutim, kada sam iz kontakata sa mojim čitaocima saznao da i oni dele moje frustracije i konsternaciju sudbinama male, lepršave Nensi i velike, zamorne Aleks Kovalski, odlučio sam da na neki način ispravim njihove sudbine i da im, barem u literaturi podarim neku vrstu životnog hepienda. (Moram da priznam da nakon ispisivanja poslednje rečenice romana „Anđelče Nensi“ nisam mogao da zaustavim suze i grižu savesti zbog užasa kojim sam „kaznio“ moju junakinju!) Zato sam se, bez ikakvog prethodnog plana, bacio na pisanje „Treće knjige Afričke trilogije“! Tek kada je knjiga bila završena i kada sam shvatio šta sam sve ugurao u taj roman, nedenuo sam joj naslov „BUS ZA RAJ“!
„BUS ZA RAJ“ je epitom ljudske težnje da za života ostvari „rajsku sreću“, (štagod da pojedinci smatraju da je suština te sreće). Da li je to ljubav, da li je to novac, da li je to borba za sređivanje čovečanstva u neki srećniji društveno-politički problem – i da li sreća uopšte postoji!
Pošto se u Africi, pa i u mnogim drugim delovima sveta, sudbine ljudi vezuju za delovanje nekih natprirodnih entiteta, spontano sam u roman umešao te „sile“ kao katalizatore! Tokom pisanja sam po sećanju, koristio elemente mog izgubljenog romana-fantazije „For Daughnuts and Gold“ koji je bio pisan u stilu afričkih bajki. (Rukopis tog romana je tokom mojih lutanja i stradanja po Africi bio zaturen.) Kao posledica toga u „BUS ZA RAJ“ su se, pored ličnosti iz prva dva romana, uvukle i tri nove, vrlo živopisne ličnosti.
Najznačajnija nova glavna ličnost je beogradski probisvet Srboljub Krstuljčević, kojem se život drastično izmenio nakon što je slučajno prošao kroz strašan obred afričke crne magije čime je, mimo svoje volje, postao jedan od najbogatijih ljudi na svetu. Druga nova ličnost je profesor ustavnog prava na univerzitetu u Mildenportu, Alsibijades Busanga, preambiciozni mladi intelektualac koji se odriče svojih plemenitih uverenja da bi stekao političku moć. Treća nova ličnost je bivši jugoslovenski diplomata Mirsad Kapetanović koji je posle ostavke na mesto ambasadora ostao da živi u Mildenportu. (Iako Mirsad prividno deli moju sudbinu, ne treba ga poistovetiti sa piscem. Mirsad je pametniji!)
Takav veliki broj ličnosti, ima ih preko dvadeset, nametnuo je čitav niz strukturalnih problema. Srećom, dobro poznavanje klasične muzike omogućilo mi je da zaplet podvrgnem strogim formatima muzičkog stvaralaštva. S druge strane, takođe se oseća i uticaj „montaže“ kakva se koristi u savremenim televizijskim serijama. Sled opisivanih događaja je brz, a radnja se račva na nekoliko posebnih priča koje se međusobno prepliću.
Da bih dočarao celovitost „Afričke Trilogije“ primenio sam isto ispredanje priče kao i u oba prethodna romana: red politike – red erotike.
Kao i sva moja ostala dela, BUS ZA RAJ“ je zadržao onaj lepršasti, a na mahove zajedljivi humor sa kakvim se nismo sreli u našoj književnosti od vremena Radoja Domanovića i Nušića!

SRBIJA JUŽNO OD SAHARE

Lakše je reći šta ova knjiga nije – nego šta ova knjiga jeste! Ova knjiga o Gani, (a pomalo i o Srbiji), nije ni dokumentarno informativna monografija, niti je naučni rad. A nije ni putopis! Još manje je roman, a ne može se nazvati ni „sećanjima“, jer je znatno šira i pretencioznija od te vrste pisanja.
Sâm autor je svrstava u „sociografske sudije“, bibliografsku kategoriju koja ne postoji, ili barem još nije zvanično priznata! (Ako je sociologija je nauka o društvu, onda bi sociografija trebalo da bude opisivanje društva.)
A to je Kodjo Vangorski i učinio; opisao je Ganu i Gance sa svih strana: od teritorije kao ljudskog habitata, preko one istorije koja se ne uči u školama, do toga kako žive obični Ganci koji nisu predmet javne pažnje.
Retko ko, bez obzira na nacionalsnost i stepen obrazovanja, je imao prilike da upozna jednu zemlju kao što je autor ove knjige uspeo da upozna Ganu. Ne samo da je u toj zemlji živeo duže od četvrt veka, gde je kao diplomata imao pristupa poverljivim i obaveštajnim materijalima, već je punih šest godina živeo ispod granice siromaštva i tako upoznao Ganu i sa one strane sa koje je drugi sociolozi i sociografi nisu upoznali!
Kodjo Vangorski, koji je dobar deo života proveo kao Ljubomir Anđelković, diplomata i specijalista za utvrđivanje verodostojnoisti obaveštajnih i propagandnih podataka odlično zna da zvanične „činjenice“ o političkom i privrednom životu jedne zemlje, postoje samo zato da bi poslužile interesima onih koji su te činjenice naručili. Zato u ovoj knjizi neće biti zvaničnih podataka – nego onako kako jeste!
Uostalom, da citiramo samog autora:
„...   ... život, onakav kakav jeste, nije moguće uglaviti u statističke podatke i u one šablone kakve naučni instituti zahtevaju. Zato ću vas poštedeti dosadnih statističkih folirancija i sličnih politički obojenih narudžbina! Takođe, kada budem analizirao političke stramputice, moje ocene neće biti obojene uobičajenim ideološkim opredeljenjima kakva se mogu očekivati od nekadašnjeg jugoslovenskog diplomate. Stvarnost života u Gani ne samo da me je otreznila od ideoloških predrasuda koje su mi filtrirale način mišljenja, već me je udaljila i od svih dosadašnjih društveno-političkih teorija.
...   ...
„Kada mi je naslov „SRBIJA JUŽNO OD SAHARE“ prvi put pao na pamet, uobrazio sam da ću time izraziti svoju ljubav prema Gani – zemlji koja mi je silom prilike postala zamena za otadžbinu i u kojoj sam prveo dvadeset šest vrlo šarenih godina. Međutim kasnije sam shvatio da su pravi razlozi za takav čudni naslov daleko dublji. Mogao sam slobodno da joj dam i naslov „Sina kara, snajki prigovara“, ali malo ko bi se onda prihvatio da je čita.“

HARAMPASHA

The narrative offers us more than its fair share of suspense. Switching the airplanes over the Sahara in order to highjack the landing slot at the Heathrow and the pandemonium that follows when a jumbo full of terrorists has landed there. Readers will be shocked with the realistic description of the blast of a tactical nuke in the heart of Westminster with the purpose to render all electronic equipment in Whitehall useless. The climax is however, when in the last seconds of the story, the already mentioned Mani climbs the London Eye to make it possible for a colonel of the Chinese Army to disarm the ten-megaton fission device that has been perched on top of the Ferris wheel and guarded by a suicidal fanatic. 
Basically, Harampasha is an explosive thriller. However, it is rife with socio-psychological deliberations and offers a down-to-earth analysis of the feeling of righteousness, of commercial and non-commercial exploitation of human spiritual needs and ultimately, of blind bigotry, terror and terrorism.
The action unfurls in more than thirty different locations worldwide. From Cyprus to Urumqui in Western China; from Windsor Castle to backs-of-beyond of the Sahara. From Krasnoyarsk in Siberia to the mountains of Austrian Tyrol; from the White House to a village in the forest belt of West Africa. Consequently the novel abounds not only in nail-biting situations and occasional fits of hilarity but as well with breath-taking descriptions of such exotic places like Djenum Thelerteba in the Hoggar Mountains or Idhan Murzuk, an enormous see of sand between Libya and Niger.
The book is equipped with the Glossary of Arabic and other uncommon words

CEMENTHOPPERS AND OTHER HUMBUGS

A collection of 7 short stories. (Bitter-sweet sketches
of life and gossip in an African slum.)

1. Akua the Liar,
2. Blue Murder in Mango Street,
3. Cementhoppers,
4. Colossus retraced,
5. God’s Gift,
6. The Barbich Saga,