Živopisni život čoveka sa dva imena.

Kodjo Vangoski, je pseudonim ganskog (anglofonskog) i srpskog pisca i nekadašnjeg jugoslovenskog diplomate Ljubomira Anđelkovića.

Život Ljube Anđelkovića (literarnog Kodjoa Vangorskog) pun je drame, uspona i padova. Avanturistički duh i talenat za pisanje uticali su na šarm i interesantnost njegovih budućih kniževnih dela.

Rođen je u ponedeljak, 18. juna 1934. godine u Beogradu, Kraljevina Jugoslavija.

Otac Vukašin bio je novinar, urednik telegrafske agencije Avala, a majka Vera, profesor ritmike i gimnastike u Prvoj ženskoj gimnaziji. Prvih petnaest godina života bilo mu je razapeto između lagodnog predratnog života i teške nemaštine koju su doneli Drugi svetski rat i revolucija. U sećanjima mu se sudaraju putovanje salon-vagonom za Italiju i Francusku, ali i užasi koje je doživeo kao svedok razaranja, hapšenja, klanja i streljanja!

Posle rata porodica Anđelković preselila se iz vile koju su imali na Banovom Brdu, u mali nekomforni stančić u beogradskom naselju Čubura i priključila se životu sirotinje. Pohađao je Treću mušku gimnaziju u Beogradu, a paralelno i Srednju muzičku školu pri Muzičkoj Akademiji, odsek za klavir. U to vreme je verovao da će život posvetiti muzici. Sa 16 godina (1950.) svirao je solo klavir u Mendelsonovom „Kapričo briljante“ uz pratnju orkstra Doma JNA u Beogradu.
Ma koliko izgledalo neumesno pisati o tako nečem u biografiji jednog pisca, treba pomenuti da se baš u to vreme pridružio Čuburskoj „mafiji“, grupi „snagatora“ koji su diktirali život omladine u tom delu Beograda. „Mafija“ je najvećim delom bila sastavljena od čuburskih Roma. Da nije bilo tog druženja, novopečeni čuburski „snagator“ Ljuba, nazvani Jarac, ne bi stekao izvanredna iskustva koja su mu dobrim delom opredelila kasniji život. Naime, zahvaljujući svom ubedljivom govorništvu i talentu za posredovanje, dobio je ključnu ulogu u „velikom pomirenju“ između Dušanovčana i Čuburaca i time okončao višedecenijski sukob između dva zaraćena beogradska predgrađa.

Ta svoja iskustva je pomenuo u maturskom radu za koji je (1952. g.) dobio nagradu Narodnog odbora grada Beograda. Tema je bila „Najhumanija profesija“. Dok su svi drugi maturanti pisali o lekarskom pozivu, čuburski „diplomata“ je pisao o diplomatiji! Sa dubokim uverenjem je smatrao da reč ima daleko veću snagu od pesnice, kako u sukobima između uličnih bandi, tako i u sputavanju sukoba velikih međunarodnih političkih grupacija.

Za vreme studija na Filozofskom fakultetu u Beogradu, u periodu 1952 – 1956. postao je vrhunski sportista. Oborio je 24 omladinska i dva seniorska rekorda SFRJ i više puta bio kapiten lakoatletske reprezentacije Jugoslavije.

*

Po diplomiranju, dve godine je boravio u Londonu gde je radio u najvećoj knjižari u svetu W&G Foyles koja je tada zapošljavala blizu tri hiljade radnika. Za svega šest meseci, zahvaljujući nekim inovacijama koje je uspeo da sprovede u delo, bio je unapređen od „fizikalca“ (raznosač knjiga po odeljenjima) u pomoćnika direktora. Kao stručnjak za procenu retkih knjiga, slučajno je, u kući jednog engleskog aristokrate, došao u kontakt sa grupom jugoslovenske ekstremno-fašističke emigracije. U kasnijim kontaktima sa tim emigrantima saznao je da njihova grupa planira trovanje vodovoda u većem broju gradova u Bosni u kojima dominira muslimaski živalj. Užasnut mogućnošću takvog masovnog ubistva, o tome je obavestio jugoslovensku ambasadu. Nažalost, neko od onih koji su finansirali te emigrante ga je provalio, pa je postao meta (srećom) neuspelog atentata.

Nakon odsluženja vojnog roka zaposlio se u Institutu za međunarodnu politiku i privredu u Beogradu. Kao asistent, a kasnije kao asistent istraživač objavio je niz studija iz oblasti međunarodnih odnosa, kao i više priloga za Prosvetinu „Političku enciklopediju“. Bio je primljen u Savez komunista Jugoslavije avgusta 1963. godine.

Na intelektualno formiranje budućeg pisca presudno su uticale dve ličnosti: njegov otac Vukašin i njegov pretpostavljeni u Institutu Rudolf Blum.

Tokom svog odrastanja i školovanja u Fižaku u Francuskoj, Vukašin je živeo u kući plemkinje, gospođice Mulen, prijateljice njegovog oca, gazda-Ljube Anđelkovića. Tu je delio sobu sa Žanom Mulenom, gospođicinim bratancem, koji će za vreme Drugog svetskog rata postati vođa francuskog Pokreta otpora (Jean Moulin 1899 – 1943.). Vukašin je najverovatnije već tada pristupio nekavom „tajnom društvu“ koje je čuvalo „katarsku“, ili neku sličnu tajnu. Po svemu sudeći, Vukašin je imao vrlo značajne kontakte ne samo u vrhu francuskog društva, već i širom Evrope. Stoga nije čudno da je po povratku iz Francuske postao sekretar Arčibalda Rajsa, a kasnije glavni urednik telegrafske agencije „Avala“. Njegova erudicija i intelektualna hrabrost ostavila je neizbrisiv pečat na Ljubomira (Kodjoa).

Rudolf Blum je još čudnija figura od Vukašina. Čak ni on sam nije bio siguran da li su mu ime i prezime Rudolf Blum, ili Ralf Baum, ili nešto treće. Navodno je bio rođen u Vukovaru osamdesetih godina pretprošlog veka, ali ni taj podatak nije mogao da dokaže. Ono što je bilo sigurno za Čika-Bluma, kako su ga zvali asistenti u Institutu, je da je dvadesetih godina prošlog veka bio predavač u školi Kominterne smeštenoj u čuvenom hotelu Luks u Moskvi. Čika-Blum je u tom svojstvu bio mentor budućim značajnim revolucionarima kao što su bili Josip Broz i Mao Ce-tung. Njegova neortodoksna razmišljanja su doprinela da Ljubomir/Kodjo ne upadne u dogmatsku baruštinu pravovernih marksista!

Posle smrti Čika Bluma (1964.) Ljubomir napušta Institut za međunarodnu politiku i privredu i prelazi u Saveznu upravu carina na mesto pomoćnika načelnika novoosnovanog Školskog centra. Na tom poslu će se zadržati punih četrnaest godina. U tom svojstvu je zapamćen kao pionir u oblasti permanentnog obrazovanja i novog načina vođenje kadrovske politike u saveznim organima uprave.

Tokom šezdesetih i sedamdesetih, u oštroj suprotnosti sa uspesima na profesionalnom planu, lični život je doživljavao sukcesivne lomove. Progurao je kroz tri razvoda braka. Te lične drame su takođe postale jedan od kamena temeljaca za njegov odnos prema životu što se kasnije prenelo i u njegovo literarno stvaralaštvo.

*

Kao dvostruki stručnjak – i za međunarodne odnose i za stručno obrazovanja uz rad, 1978. godine je premešten u Savezni sekretarijat za inostrane poslove gde je postao prvi načelnik Odeljenja za stručno usavršavanje diplomata. To odeljenje će kasnije prerasti u Diplomatsku akademiju. U tom projektu ućestvovao je i kao predavač za predmet „Utvrđivanje verodostojnosti obaveštajnih podataka“ gde se obilato koristio znanjem koje mu je svojevremeno preneo Čika-Blum.

Kada se nakon šest godina, 1984. godine sistem obrazovanja diplomatskih pripravnika uhodao, premešten je u Akru, republika Gana, na mesto savetnika ambasade.

Boravak u Africi mu je dalje proširio vidike, ali i (barem delimično) zadovoljio njegov avanturistički duh. Ne samo da je prokrstario dobar deo Zapadne Afrike, već je u leto 1986. bio jedan od svega 56 vozača koji su te godine uspeli da pređu Saharu automobilom. (Beograd – Akra za 11 dana u folksvagen-busu.)

Zahvaljujući dalekovidom završnom izveštaju nakon završetka četvorogodišnjeg službovanja u Akri bio je unapređen u opunomoćenog ministra i postavljen za v.d. načelnika Grupe za analizu i planiranje. Njegov izveštaj je postao jedan od temeljnih materijala na osnovu kojih se planirala jugoslovenska spoljno-politička strategija. Pošto je u to vreme, u leto 1989. godine kolaps dotadašnjih hladnoratovskih odnosa već bio vidljiv, u izveštaju se analizira kako će se eventualni kolaps Sovjetskog Saveza odraziti na Bliski Istok i Afriku južno od Sahare. U njemu je Anđelković predvideo oživljavanje militantnog religijskog fundamentalizma koji će kao posledicu imati destabilizaciju regiona i neminovno dovesti do masovnih migracija u Evropu i promene datadašnjih geostrateških konstanti.

U svojstvu rukovodioca te, verovatno najznačajnije organizacione jedinice u SSIPu, učestvovao je u pripremanju „Bele knjige o Kosovu“ u kojoj su dokumentovani svi zločini nad nealbanskim življem. (Nažalost, ta knjiga nikada nije bila predata UN zbog veta Izvršnog veća Srbije!) Takođe pripremio je materijal o mogućnostima za pravednije razgranjičenje između Kosova i Srbije, (uključujući i poseban status manastira) i učestvovao u pregovorima sa predstavnicima velikih sila sa ciljem obezbeđivanja međunarodne podrške za celovitost SFRJ (što je takođe minirano od strane Izvršnog veća Srbije.)

Pošto je na Samitu nesvrstanih u Beogradu 1989. godine odlučeno da će sledeća ministarska konferencija Nesvrstanih biti održana u Akri, Anđelković je 1991. ponovo poslat u jugoslovensku ambasadu u Akri da radi na pripremama za konfenrenciju.

U tom svojstvu je zajedno sa ambasadorom Džordžom Lamptijem (George Lamptey, tada glavni direktor ministrastva spoljnih poslova Gane) pripremio nacrt rezolucije kojom se garantuje teritorijalni integritet Jugoslavije. Nažalost na taj nacrt je Izvršno veće Srbije stavilo veto i time otvorilo mogućnost raspada SFRJ.

*

Svega 15 meseci kasnije odbija da izvršava naređenja srpskog rukovodstva koja su mu nametana mimo Ustavom i zakonom utvrđene prakse. Febraua 1993. godine daje ostavku na mesto šefa diplomatske misije i ostaje u Akri. Sa lokalnim partnerom otvora automehaničarsku radionicu u jednom ribarskom predgrađu Akre,. Kada je lokalni partner prevarom kolabirao posao kako bi ostao jedini vlasnik, Anđelković je ostao bez ikakvih prihoda. Živeo je sa porodicom (dve maloletne ćerke i supruga) u nedovršenoj zgradi iznad radionice. Nema voda, nema struja nema plafon, nema patos. Nije bilo čak ni ulaznih vrata, a tamo gde su bili planirani prozori, bile su samo rupe u zidu.

Snagu da prebrodi totalnu nemaštinu dali su mu susedi, divni ljudi koji su, iako su i sami bili gladni, uvek umeli da podele svoju hranu sa porodicom Anđelković.

Kako bi se barem malo osamostalio i obezbedio nešto novca za hranu, bivši diplomata se prihvatao bilo kakvih poslova. Kao fizički radnik radio je po unutrašnjosti Gane čime je dobio priliku da iz prve ruke upozna naličje života u toj afričkoj zemlji.

Beskućnički period je trajao punih šest godina sve do 2000. godine kada je knjižara „Buks for les“ počela da izdaje kratke priče koje je Anđelković pisao pod imenom Kodjo Vangorski. To je naravno bilo daleko bolje plaćeno od zidarskih poslova. Odabrao je ime Kodjo Vangorski, jer ono Ljubomir Anđelković niko živi u Gani nije uspevao da izgovori. Inače, Kodjo na lokalnim jezicima znači Ponedeljko, a ono Vangorski je deo jedne porodične šale. Kratke priče Kodjoa Vangorskog su bile anegdote (sa žaokom) iz života njegovog sirotinjskog komšiluka, koje su takoreći prekonoć postale popularne, jer su prikazivale život bez lažnog patosa koji je karakterističam za ganske pisce. Iste godine „Buks for les“ mu, u nastavcima, izdaje roman „Anđelče Nensi“ (Angelface Nancy) koji je postao momentalno bestseler i konačno uveo ime Kodjo Vangorski u literaturu.

Život ispod granice afričkog siromaštva bio je presudan u kristalisanju njegove životne filozofije i učinio da njegovo pisanje ima jedinstvenu crtu koja odudara od uobičajenih dela savremene literature.

Godine 2010. vratio se u Srbiju gde je nastavio da piše pod istim imenom. Do sada mu je u Srbiji objavljeno sedam knjiga. Tri su prevodi sa engleskog, a ostale su pisane na srpskom.

*

Po sopstvenoj izjavi pisca, na njegovo pisanje najveći uticaj su izvršili belgijski kartunista Erže (Georges Prosper Remi, Hergé, 1907 – 1983), engleski pisac Entoni Berdžis (John Anthony Burgess Wilson, 1917 – 1993) i srpski pisac Radoje Domanović.

* * *

Spisak knjga KODJOA VANGORSKOG

1. „GOLDBERG & ROZALINDA“; roman. 442 stranice

Autobiografska priča o iskušenjima odrastanja u uslovima Drugog svetskog rata i revolucije. Kako su bombardovanja, klanja, streljanja i nemaština šamarali zbunjenog i razmaženog dečaka iz beogradske buržoaske porodice. (Portreti i mišljenja raznih savremenika, koji su postali istorijske ličnosti.)

2. OSTRAŠĆIVANJE PROŠLOSTI“ ; beletristika. 225 stranica

Bolno istinita, ali i surovo duhovita priča o inžinjeringu „rodoljublja“ i pristrasnim tumačenjima istorije naroda Centralnog Balkana. Kako se „istorija“ zloupotrebljava u svrhu političke manipulacije i šta je dovelo do toga da se Avnojevska Jugoslavija pamti na tako različite načine.

3. „Poreklo, širenje i SUDBINA ZLA“ ; beletristika. 393 stranice

Jedna od najčudnijih knjiga koje su ikada napisane.

1. Vrckava kritika dosadašnjih teorija o nastanku svega što postoji i priča o suštini postojanja. U „SUDBINI ZLA“ je iznet delimično nov filozofski sistem baziran na dinamičnom prožimanju kosmosa i napredvidljivosti promena.

2. Kako je nastao Homo sapiens i kako je Čovek postao svestan da može da koristi zlo u sopstvenu korist! Kako se to zlo širilo zahvaljujući dobronamerno nametnutim predrasudama.

3. Šta nam donosi budućnost? Nagađanja o daljoj biološkoj evoluciji Čoveka; „propast sveta“ u četiri varijante. Ima li nade da ćemo uspeti da preživimo kao vrsta?

SUDBINA ZLA je pisana čitavih šezdeset godina; rasla je i bivala dograđivana naučnim saznanjima do kojih se u međuvremenu dolazilo.

4. „ANĐELČE NENSI“ ; roman. (Prva knjiga „Afričke Trilogije“ .) 413 stranica

Bolno duhovit prikaz života u afričkim slamovima. Istinita, (ali duhovoto i poetski romansirana) priča o prevarancijama i „ljubavnim zgodama“ afričke „pepeljuge“. Usponi i padovi prelepe tinejdžerke Nensi koja živi u svetu u kojem crna magija i trgovina ljudima usmeravaju život.

(Roman je početkom veka dostigao kultni status u anglofonskoj Zapadnoj Africi.)

5. „ISPOVEST GOSPOĐICE KOVALSKI“ ; roman. (Druga knjiga „Afričke Trilogije“.) 396 stranica

Špijunske, ljubavne i diplomatske vratolomije, pravdoljubive, ali bolno naivne Aleks Kovalski. Veristički i užasavajući opisi scena iz krvavog etničkog građanskog rata u Africi! Prikaz pozadine interesa velikih sila u krojenju savremene istorije i načini navlačenja lokalnih političkih vođa da služe inostranim interesima.

6. „BUS ZA RAJ“; roman. (Treća knjiga „Afričke Trilogije.“ 565 stranica.

Srećan završetak priče o usponima i padovima prelepe Nensi, kao i nastavak životnog lutanja gospođice Kovalski. Roman sa nevorovatnim zapletom u koji se uključuju još dva vrlo živopisna lika – multimilioner Srboljub Krstuljčević i bivši beogradski student Alsibijades Busanga. Uzbudljiva i satirična priča o bespoštednoj borbi za vlast.

7. „SRBIJA JUŽNO OD SAHARE“ ; sociografska studija. 293 stranice.

Iako je to kniga/portret Gane, autor je uočio vrlo interesantne paralele sa Srbijom.

8. „Harampasha“ ; roman na engleskom jeziku. 213 stranica.

Priča o mega-terorističkom napadu kojim treba izmeniti sudbinu čovečanstva.

9. „CEMENTHOPPERS AND OTHER HUMBUGS”; zbirka kratkih pripovedaka na engleskom jeziku. 112 stranice.

Zgode i nezgode žitelja naselja sirotinje u kojem je autor živeo.